Iako starom zanatu časovničara polako ističe vreme, sugrađani ipak donose stare satove na popravku zbog uspomena i emotivne vezanosti za osobe od kojih su ih nasledili. Nakon pola veka koje je proveo popravljajući mehaničke satove, zidne, ručne i budilnike, Aleksandar Marton koji je već jedanaest godina u penziji, priseća se da je nakada imao oko šeststotina i pedeset popravki tokom jednog meseca dok sada ima tek oko tri četiri.
Naša sugrađanka Marija Bukvić kaže da svoje satove decenijama odnosi na popravku i da je veoma zadovoljna uslugom. Časovničar je kako kaže u izvršavanju svog posla tačan kao satovi koje popravi.
Jedan od trojice časovničara u našem gradu u mladosti je želeo da bude avijatičar, a kada se prvi put susreo sa satovima sumnjao je da će ikada naučiti taj sada već stari zanat. Tokom služenja vojske popravljao je satove i već tada bio jedini satar koji je zbog svog umeća popravku znao da izvrši bez kupovine delova.
Zanat koji voli i za koji treba mnogo strpljenja je izučio 1968.godine u „Aurometalu“ , a tokom godina rada najveća podrška mu je bila supruga Marija. Iako se čini da je vreme pregazilo časovničare i satove na navijanje i pored toga što niko više ne poseduje klasičan budilnik, časovničar u svetu u kome su digitalni satovi ,,u modi“ ne gubi nadu i kaže da mu sve češće mlađi ljudi donose stare satove na popravku jer ih sećaju na drage osobe od kojih su ih nasledili.
U svojoj časovničarskoj radionici čuva preko hiljadu zaboravljenih satova po koje se mušterije vraćaju čak i nakon dve decenije. Prema rečima iskusnog sajdžije vreme se ne može usporiti niti ga treba zaustavljati, najbolje je živeti u sadašnosti i imati ispravan, kvalitetan sat, emotivne vrednosti koji služi kao podsetnik koliko je značajno u životu ceniti vreme.
